Мачевање на нашим просторима

Доласком на просторе будуће постојбине у доба византијског цара Ираклија, српска племена су била усмеравана да насељавају празан простор на северозападним границама где није било мира и борило се веома често. Зато су се у периодима мира сви одрасли мушкарци учили баратању оружјем, надметањем у мачевању, пливању, роњењу, рвању и другим дисциплинама. Мач је ипак имао главну улогу у борби и зато му је придавана изузетна важност, чак се и заклињало на мачу.

Срби ће на освојеном земљишту стварати феуде – ПРОНИЈЕ, које ће због сталне припреме за борбу бити и мале школе борилачких вештина. А пошто су се настанили на најпрометнијој зони Европе, историчар Стојан Протић пише: “… Ко нам је крив што смо своју кућу сазидали насред пута, па свако ко прође мора да се очеше …” Због тога су Срби, хтели или не, морали стално да држе оружје у рукама и свако је морао да зна да га користи. Вежбало се у оквиру територије, такмичећи се међусобно ко ће бити бржи у извлачењу мача, ко ће прецизније бацити копље итд.

У таквим условима Срби улазе спремни у средњи век и у доба пуног феудализма.
Без обзира што се њихове борилачке вештине деле на народне и аристократске (вла­стелинске) оне представљају СРПСКУ ШКОЛУ БОРЕЊА, а филозофску подлогу борења и моралне принципе је израдио Растко Немањић – Свети Сава. Он поставља чврсте стубове државности и Србија постаје правна држава која свој одбрамбени механизам регулише у оквиру “ЗАКОНА СВЕТОГ СИМЕОНА И СВЕТОГ САВЕ” у коме се налазио и ВОЈНИЧКИ ЗАКОН по коме је читаво становништво било потчињено војној обавези, а војник је био сваки мушкарац способан за борбу хладним оружјем, изузев монаха и свештенства.

У “ЖИТИЈУ КРАЉА СТЕФАНА ДЕЧАНСКОГ” посебно се истиче Стефан Душан (касније Силни) који је био сјајан борац са изванредном вештином у владању оружјем, посебно мачем, храбар, маштовит у извођењу акција у боју и то је био један од доказа да је српска борилачка вештина била на високом нивоу. Тај наук се могао добити само од најбољих учитеља борилачких вештина.

Систем просвећене демократске монархије задржао се за све време владавине династије Немањића заједно са Деспотом Стефаном Лазаревићем (око 1377. – 19. јули 1427. сином Лазара Хребељановића и кнегиње Милице, рођене Немањић). Он је борилачку славу стекао у биткама, а самим тим и велики углед међу витезовима широм Европе. О њему пише и Константин Филозоф. По познавању мачевалачких вештина превазишао је своје учитеље, а имао је и своју познату борилачку школу. Такође, многи витезови из Европе сматрали су за част да их Деспот Стефан произведе у витеза.

Србијом су путовале професионалне мачевалачке трупе које су вештину борбе мачем усавршиле до највећег степена. Изводили су замишљене борбе, односно, борбе са замишљеним непријатељем, изводили су технику напада и одбране са свих страна и све је то праћено уз ритам бубњева и гајди. Вођа трупе је давао објашњења. Те трупе су биле састављене од 20 до 30 чланова. Ишли су од места до места, а уз пут, при сусрету са истом таквом трупом, започињали су “борбу” ради доказовања која је школа мачевања боља.

Мачеви и сабље су носили разна имена: ПАЛА ЛАТИНКИЊА, СРПСКИ МАЧ, РАШЊАНСКИ МАЧ, СКИЈАВОНСКА САБЉА по произвођачу, а према облику и величини: ДУГА ПАЛОШИНА, САБЉА ЧЕМЕРЛИЈА, КРИВА МАЏАРКИЊА. Срби су имали узорке мачева и сабљи немачких, италијанских, татарских и других произвођача. Најпознатији је био СРПСКИ МАЧ који се спомиње први пут код Теодосија у “ЖИВОТУ СВЕТОГ САВЕ”. Било је више одличних мајстора за израду мачева, а у “ДЕЧАНСКОЈ ХРИСОВУЉИ” из 1330. наводи се Богдан мчалар (мачар) син Репина из села Чабић.

Реч мач је општесловенска, изведена од готске речи меки.

 

мачевање слика
Слика Паје Јовановића – Мачевање

Мачевање после Турака

Пропашћу српске државе, освајачким походима Турака под Мехмедом 2. Освајачем, 20. јуна 1459. пропада све што је српска држава стварала деценијама. Ислам је затро трагове српске цивилизације за следећих 350 година. Тако нестају и српске борилачке вештине. Нешто касније долазе хајдучке борилачке вештине, односно српске борилачке вештине под туђим заставама (Војна Крајина).

Након ослобађања дела Србије створио се услов за свечано отварање Велике школе у Београду 31. августа 1808. године. Међу предметима наставе било је и фехтовање (мачевање) сабљом за питомце, а обучавао их је капетан београдских коњаника Петар Ђурковић.

Приватне ШКОЛЕ ФЕХТОВАЊА појавиће се у Београду новембра 1843. а затим и 1848. коју је водио Ђорђе Марковић-Кодер. Када су политичке прилике то дозволиле, 1850. отвара се Артиљеријска школа за фехтовање и борење а мачевање ће предавати Чех Јован Замастил.

Приватне ШКОЛЕ ће отварати и многи странци, а у лето 1857. отворило се ПРВО СРПСКО ДРУШТВО ЗА ГИМНАСТИКУ И БОРЕЊЕ на чијем је челу био сликар Стеван Тодоровић.
Мачевање се уз гимнастику учи у школама, Богословији, а редовно се вежба у Војној Академији. У Београду се 20. децембра 1881. оснива ПРВО БЕОГРАДСКО ДРУШТВО ЗА ГИМНАСТИКУ И БОРЕЊЕ. Приређују се јавни часови мачевања уз присуство и самог краља са свитом и позната имена јавног живота Београда. Борење (мачевање) се вежба и у осталим градовима Србије као и у Соколским Друштвима.

Доласком учитеља мачевања белгијанца Шарла Дусе-а и његовим постављањем за наставника мачевања у Војној Академији, започиње нов, савремени начин мачевања. Он отвара своју школу мачевања и његовом иницијативом се 1. маја 1897. оснива БОРАЧКО ДРУШТВО “СРПСКИ МАЧ” а три године касније, 1. новембра 1900. и ОФИЦИРСКА ШКОЛА БОРЕЊА. Одржавају се јавни часови, мачевалачке академије а такмичари путују на мачевалачке јавне часове који се одржавају у Европи.

По завршетку 1. светског рата, мачевање постоји само у склопу наставе на Војној Академији, све до 1925. када из Париза у Београд долази кнез Иван Владимировић Максутов, професор мачевања и бокса. Трајно настањен у Београду, својим ангажовањем и отварањем прве школе мачевања и бокса, обновиће београдско мачевање. Тако се 1927. оснива ПРВИ БЕОГРАДСКИ МАЧЕВАЛАЧКИ КЛУБ. Обзиром да је у Србији, нарочито у Војводини било доста мачевалачих секција и клубова, сазрева мисао да се за све њих оснује врховни савез који ће их објединити.

У Новом Саду 1928. оснива се ЈУГОСЛОВЕНСКИ МАЧЕВАЛАЧКИ САВЕЗ. За време 2. светског рата, после двогодишњег мировања, иницијативом Милована Чике, у јануару 1943. отпочеле су са радом две мачевалачке секције – МС БСК “МИТИЋ” и ССК “ВИТЕЗ”. Одржавају се првенства клубова и јавни часови. Исте године се оснива и СРПСКИ МАЧЕВАЛАЧКИ САВЕЗ, данас МАЧЕВАЛАЧКИ САВЕЗ СРБИЈЕ. У хотелу “Бристол” 8. априла 1944. одржава се мачевалачка академија а приход иде у корист Црвеног крста и рањеника.

После 2. светског рата, већ од 1945. се оснивају бројне мачевалачке секције а касније и клубови. Неки ће се угасити, а неки ће остати до данашњих дана.

Мачевање у покрајинама

Мачевање у Војводини има дужу традицију, сијасет изванредних мачевалаца и мачевалки, велики број мачевалачких организација од XIX века (под влашћу Монархије до 1918.) до данашњих дана.
У Великом Бечкереку (Петровград, Зрењанин), Новом Саду, Суботици, Сомбору, Сенти, Врбасу, Руми, Великој Кикинди, Белој Цркви и другим градовима постојала су бројна удружења, друштва, секције и клубови где се вежбало мачевање, одржавале бројне мачевалачке академије, јавни часови уз учешће и познатих имена из суседних земаља. Учитељи мачевања су тада били из Мађарске и Италије – Ђула Агрима, Бела Тот, Едуардо Арментани, Анђело Торичели и други, а из Великог Бечкерека – Еуген Кристиан и касније његова кћерка Маргит.

У Новом Саду је од 1853. држао своју приватну ШКОЛУ МАЧЕВАЊА песник, светски путник и полиглота Ђорђе Марковић – Кодер. Учитељи из иностранства су често одржавали курсеве мачевања по већим и мањим местима.

Познате судије из суседних земаља, углавном из Мађарске, уз домаће судије судиле су борбе на бројним јавним часовима, академијама и такмичењима.

Свакако да је то све био разлог да се Југословенски мачевалачи савез оснује у Новом Саду.
Косово и Метохија ће се упознати са овим спортом тек 1952. године када ће Мачевалачки савез Србије послати инструктора мачевања у Приштину, где ће се после пар недеља основати МК “ПРИШТИНА” који није био дугог века. Касније ће дипл. инж. рударства Владимир Ћалић, док је био на служби у тим крајевима – рудницима, обновити тај спорт, али његовим одласком престала је свака активност и мачевање се није више обнављало.

ЈУГОСЛОВЕНСКИ МАЧЕВАЛАЧКИ САВЕЗ (ДО1941.)

И

МАЧЕВАЛАЧКИ САВЕЗ ЈУГОСЛАВИЈЕ (ОД1949.)

Током 19. века па све до априла 1928. мачеваоци су наступали на разним јавним часовима, соколским приредбама и међуградским такмичењима, академијама а наступали су и ван земље.
На иницијативу београдских мачевалаца, уз учешће делегата мачевалачких друштава, удружења, секција и клубова из Београда, Земуна, Новог Сада, Суботице, Великог Бечкерека, Сомбора и Инђије основан је у Новом Саду 22. априла 1928. ЈУГОСЛОВЕНСКИ МАЧЕВАЛАЧКИ САВЕЗ прво са седиштем у Београду, а касније у Загребу.

Од те 1928. почињу да се одржавају организована и званична првенства и такмичења у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно, од 1929. Краљевини Југославији. Такмичења су била прво у флорету и сабљи за господу, затим у мачу за господу, а од 1930. и у флорету за даме.
Екипна првенства нису постојала у данашњем форми, већ су се у почетку одржавала као пријатељски међуклубски сусрети. Године 1932. одржано је прво екипно првенство и то на првенству Загреба у флорету и сабљи за господу. Од те године се редослед екипа друштава, секција и клубова одређивао збрајањем освојених бодова бораца по дисциплинама и по припадности мачевалачким организацијама, тј. њиховим пласманом, Тај систем примењен је само у 1933. и 1934. години и наставља се тек после 2. Светског рата.

Прво појединачно првенство државе одржано је 1928. а прво првенство клубова 1939. Пре тога, 1932. су одржана првенства градова и првенства Бановина (слично данашњим републикама),. Истина, прво првенство државе – Краљевине СХС је одржано у Загребу 1923. у организацији загребачких мачевалаца и на њему су учествовали само борци из Хрватске, па то првенство, када се организовао ЈМС није признато. Исто тако, а уз сагласност делегата из Хрватске, није признат ни Мачевалачки савез Краљевине СХС који је основан у Загребу 1927. од стране мачевалаца из Хрватске.

Први међудржавни сусрет репрезентација је одржан са Чехословачком 1930. Прво учешће бораца Краљевине СХС је било на Олимпијским играма 1928. у Амстердаму, и на првенству Европе исте године.

ЈУГОСЛОВЕНСКИ МАЧЕВАЛАЧКИ САВЕЗ је учлањен у МЕЂУНАРОДНУ МАЧЕВАЛАЧКУ ФЕДЕРАЦИЈУ – Ф.И.Е. на Конгресу те федерације који је одржан 1928. у Амстердаму, а за време одржавања Олимпијских игара. Регистрацију (учлањење) су извршили званични делегати ЈМС господа Иван Владимирович Максутов и Еуген Кристиан и како пише штампа – “уз бурни аплауз присутних”.

После 2. светског рата, уз учешће 30 делегата из целе нове Југославије, обновиће се рад Савеза на Скупштини која је одржана у Београду 7. и 8. маја 1949. Нов назив је МАЧЕВАЛАЧКИ САВЕЗ ЈУГОСЛАВИЈЕ са седиштем у Београду.

Текст преузет из књиге “Мачевање у Југославијама”
Аутора Душана Вукића

 
Loading...
Close